Зовем те – нема те…

Тражим те – нема те…

Нема те ни у писму неком, малом, оном најмањем, бар…

Како би ми сада пријало да ме само погледаш,

онако, испод ока,

са осмешеним борама поред десне усне…

Знаш ли, да одавно,

све је моје – твоје?

Узалуд ме чекање пече,

узалуд те ветар дозива,

узалуд су ми све мисли ка твом рамену окренуте.

Не видиш моје сунце,

не квасиш моје лице,

нема твоје руке да ме додиром опече…

Када би се бар чуле речи,

не чуле, само наговестиле,

да ће се нешто десити за триста година,

да ће ти око заискрити при помену имена мога,

да ће те струја нека ухватити када се сетиш моје косе,

да ће ми киша ова престати на трен,

да поново ваздух удахнем,

папуче изујем,

по барама скачем…

Не плачем,

Труње ми је неко упало у око…

И ту ме је нешто пресекло, дубоко…

Хајде, само прво слово свог имена,

 из твојих уста да чујем

и још једну секунду живим,

да знам да ти се причињава причина снажна,

па нека умрем тада,

да срећи ток не променим,

судбину не скренем,

а тебе,

ни за милиметар не померим,

да не помислиш случајно,

да се живот угасио

због слова једног

што на граму сиромашном стоји,

делове једне секунде броји,

за тебе се брине и боји,

пољупце нежне ти роји

и

обојене тренутке светлости

кроји…