Упамтио сам ти добро сваку црту осмеха твог…

Долазиш…

Стегнеш ме јако у загрљају, а ја тебе да коске пуцају.

Подигнем те од земље, лакша си од пера оног што ми је јутрос по носу падало.

Миришеш на жену, у ноздрвама ми је мирис, онај мирис, који те једва уздржава од момента да постанеш анимални део ове планете.

Зажмурио сам, гле, зима је прошла!

Мало су ти још промрзле руке од хладног таксија.

Овде је топло, овде је претопло, овде је ужарено гвожђе врело!

Неспретно палим свеће.

Оваквих вечери нема много, а када их има, печурке око лако печеног меса, јагоде и вино са мехурићима праве добру позадину увода у рај.

Тада изнесем најцрвеније салвете, тањире четвртасте и прибор за јело који се о празнику користи…

За столом је некако неудобно, али подижеш чашу, куцкамо се, почињеш да пијеш вино гледајући у њега, при крају гутљаја, подижеш очи и стрељаш ме…

Ја сам ти већ предан одавно, белу заставу сам истакао.

Молим ти се да поступаш са мном хумано само, како од освајача над освојеним траже важећи прописи.

Лажем те!

То је само тактички потез очајника у последњој борби!

Мехурићи те голицају толико, да смо сели на удобан кревет…

Још нека случајна музика, мислим да ради за мене!

Преварио сам те, мисија ми је успела, готова си сада!

Ипак, смејеш се гласније, а ја ти шапућем оно што ти не смедох у почетку рећи.

Ћутимо, чаробни штапић је прорадио.

Озбиљно ме гледаш, као неки жири!

Мислим да тако нешто претходи снажном и страственом пољупцу!

Падаш у мрежу, копрцаш се, извијаш узалуд, шчепао сам те са свих осам ногу и руку!

Никада нећеш више изаћи одавде, сада ти је потпуно јасно!

Али није ти нешто ни жао, штавише, кретње су ти брже!

На осамсто степени, по малом сунцу корачаш и стењеш од слатког печења на тихој ватри…

Од паре велике, ништа се не види, само ти очи колутају у тами.

Стежеш ме за руке, забадаш нокте у месо и вичеш „љубави!“…

А тај неки звук одјекује до оне друге васионе!

Стављам ти јагоду на дрхћуће усне,

гризеш је до пола,

а онда чекаш моју половину пољупца, вечног…