Молим те да ме пустиш да идем путем својим, знаш, одавно сам њим кренуо, један циљ испред себе имам и ка њему тежим стално…

Некада ме нећеш разумети, какве кораке направих, шта учиних, зашто, како, можда сам све то могао другачије, веруј ми, тачно знам, због чега је све то тако како је, једноставно ме циљ води тамо.

Преостаје ти само да ми верујеш, а шта друго, да ме сачекаш, да изведем ту коначну вратоломију, да сви пљесну рукама и кажу: „Бога ми, мислили смо да ће то све овако, а он учини онако!“

Такви су ми хромозоми, не може другачије бити, све је то зацртано у генима, не поносим се тиме, то је тако просто…

Ако ме пожуриш, пожурићу и ја, али неће то бити добро за резултат, он тражи време које је унапред одређено, коначно да би до њега икако и дошли, постављаће нам препреке и доћи ће оно време које доћи мора, које је испрограмирано, не да се све то брже учинити, укратко – не иде то тако како ти замишљаш, коцке се морају посложити.

Ако ме пожуриш да још брже буде од светлости моје, намрштићу лице први пут, па други, а после трећег ћу отићи лаганије него што мислиш, опуштеније, него што се надаш…

Ти можеш успорити исто, ни то неће добра донети, никако.

Сувише спора, ако си, досада ће ми понети летину, оборити је и уништити у једном даху.

Ја те молим да вага будеш, пазиш да не претеже ни на једну страну, ако претегне, ти одузми, додај, а ја ћу сав труд уложити равна да буде на оба таса, колико ме судбина буде носила.

Не, ниси ти у питању, ти си добра, ти си анђео, ја сам лош, али још ђаво нисам, па те молим, припази мало на мене, дете сам неваљало, не знам када је доста, зато ти и говорим, ако тежимо до циља истог. Ти ћеш разумети мене онолико, колико ја не разумем тебе сада и надам се, успећемо, после ће лако бити, када се будем приближио твојим аршинима.

Најлакше ти је сада да ми укориш, то и ја знам колико грешим, али алата немам да поправим то сада, све је резултат свеопште борбе и спољашњих утицаја на унутрашњем плану.

Ако ме не разумеш никако, не желиш степеницама тешким ходити, без изгледа да ће се у скоријој будућности стићи до оног, последњег, па ти мука крене, а ти одустани на време, немој се мучити џабе, остави ме да жедан на пола пута станем, те започнем свој сан последњи, са осмехом на уснама, са својим срцем на рукама, јер покушао сам и нисам успео, али покушао сам, предао се нисам.

Ако си ме добро разумела, тежак сам као хиљаду судбина и нема успеха без помоћи штака уганулом да се подупире, када клонем, водом да ме попрска, када сам нервозан, очи да ми пољуби, шапне слатке речи од чоколаде, па слатко – мишиће напуни, устајем, крећем се даље, још оштрије, снажније и упорније…