Једну тајну ћу ти открити о себи…

Све своје љубави, носим са собом, тајне све и све су ми оне драге.

Као крст свој, као терет велики, чувам их.

Појављују се наизменично, када их позовем, у мислима својим. Тада ме растуже, насмеју, пруже подршку или бесно вичу на мене, што погреших некад и тада ме јорган мој, онај, покрије по глави свом својом тежином. Пожелим тада да никада не сване.

Опет те саветујем, опет сугеришем, пажњу скрећем, да је живети тешко, заједно са мислима мојим.

Рекох ти да кадра мораш бити  – стење померати. На мрежу се мораш спуштати полагано, да је не поцепаш. Рекох ти, да одустанеш одмах на почетку. Рекох ти, да боје своје тражим одавно на путу овом , без повратка, без опроштаја, без сумње…

Олако си држала да ти је веома лако руководити са мном. Веома је тешко, заправо, веома компликовано, у ствари, немогуће је, дапаче, мисија немогућа, искрено, бесконачна комбинација, са неизвесним исходом…

Волети, није ни мало просто.

Ти знаш да ја волим у тишини, бар по откуцајима се дам преварити.

Немам другог излаза. Проклети силицијум ми не да…

Како су ме само сви гледали на овој планети?

Открих се брзо да резидент нисам.

Путеви су ми дужи од млечног, обичног…

Некад се на мојој планети волело, исто…

Некад…

Сада, ни понекад…

Да ме на чекрке ставиш, разапнеш и да признам,

ни онда не бих имао, на силу, из истине, ништа признати.

Сада су ми руке хладне, мада нису то желеле,

лик не видим, глас не чујем,

у дубоку ноћ, зимску сам ушао,

одакле повратка нема.

На брод сам се велики укрцао,

машем ти са највишље палубе,

ситан сам ја теби,

ситна си ти мени,

као мрави малени,

не видимо се,

газимо се, а да и не знамо то,

случајно,

опасно,

касно…

Покрети су нам стали,

осмеха је нестало,

речници су нам мали,

све је опоро постало.

Још увек ти уши задржавам тугом,

а ти не брини,

крени за дугом,

мисли о другом.

И твој терет ми је сада на души,

брод ми креће,

димњак се пуши,

да машем, престао сам,

чини ми се,

отишао сам,

јорганом прекривам главу и

проклињем идућег дана  – славу.

Сада да ми је и ветар очи помокрио,

Али их је и брзо осушио.

Овај робот не мрда више,

све му се црње и црње пише.

Вихор ме повлачи горе,

удови, више – не боре…

Не постојим више у овом облику,

нестајем,

са песком,

љубећи твоју слику…