Увек исте речи изговарам.

како те волим са уснама својим,

савијен у неком углу,

са сузама горким…

Уствари…

Не знам ја да волим.

Ни да заболи ме ишта љубавно изнад струка!

Сам сам себи сувишан,

мрзак

и стравичан…

Не знам ја да волим.

А ти би ме тако хтела научити сласно,

а ја не дам ти, гласно и јасно.

Ни да љубим не вреди.

Као дух сам проклети, без куће своје,

шарлатан брзоплети,

сенка бледа,

без љубави твоје.

И да ме загрлиш, не вреди,

ништа ми срце не игра јаче,

а снагом свом осмех понудиш,

џабе ти,

таман да око ти плаче.

Не знам ја да волим.

Тугу ћеш са мном стећи.

Можеш се са мном ледити,

можеш се са мном пећи,

на леђа лећи,

џабе ти,

ништа ти нећу рећи!

Ни колико те волим,

а камо ли снажно,

као да је то сада, па важно.

Не знам ја да волим.

Знам само да ћутим у сну.

Када те нема знојим се,

сањам да ниси ту.

Чашу воде попијем,

са ледом, да грло ми стисне,

да угушим глас дебео,

да га убијем, да не писне.

Да душу испустим јадну,

сада, кад ниси ту,

да ме нема, кад волети не знам,

да ми останеш

у вечном

сну…