Све што је остало од мене

- сурутка је, провидна и бела…

Никако да избаце седму лоптицу,

да лупим рукама,

скочим

и захвалим се Богу у тишини.

Свакога дана  - молитва,

свакога трена  - нада,

бескрајна и слатка…

Не грле руке,

у празном се склапају,

док ме кидају и развлаче,

о коње окаченог,

на све стране земаљске…

Откупљујем слободу, свечано,

по цени високој, некој, предалекој,

за комадић душе искрене,

за једро на ветру,

за трачак светла светлосног,

за лебдећу ласту,

за косу очешљану…

Виле, под откосом сакривене,

роса пролећна, хладна,

капи ми у утробу продиру,

мириса нема у води…

Као што- ни ти мене,

тако – ни ја тебе,

све да смо зорама блистали,

све да смо звездама газили…

Ја бих се опет вратио,

да се ошамарим,

да се одаламим,

да никада кретња,

никаква,

не потекне моја…

Ноћима, кад мисли залутају,

пред сан, када нада мном путују,

све ми се слике помешају,

као да идем на робију,

куглу – на ногу ми побију,

клинце – у нокте забију…

Једине среће кад сањам,

ходим према јутру новом,

док једном не заспем стварно,

на сунчаној страни,

потоку,

цветном дрвећу и трави,

са цвркутом птица прелепих,

шара обојених,

у ваздуху чистом,

на платну меканом, белом,

ослобођен бора и седих власи,

насмејаних очију,

радостан,

као у почетку…

Смрзох се на ногама мојим…

Образ сам ти тражио данима. Нема га, далеко је, даље од погледа мога, па се замислиш колико је, па још даље од тога…

Ево, киша овде пада – трећи дан. Оплакује даљину, оплакује мисли узалудне које теби лете, али не достижу те, да, или у воду падну одмах након кретње, или се зауставе и избледе, до оне друге, границе неке…

Овде је људима брод био једина веза са светом. Гледам у велики брод, знам да те неће донети сигурно, спуштам главу на доле, ципеле су ми мокре, водоотпорна јакна попустила, чарапе нагоре кренуле, а глава одавно у сузама плива…

Галеб се надвио над суморним таласима, испод суморног неба, тресу му се крила, ни он, видим, не може пошту однети, до првог острва не би издржао…

Како ли овде људи живе у времену – смркнуто хладном, како ли пољупце размењују, а да сунца не виде?

Празне су улице, нико ме не види, да ту сам, да најбољи сам, да љубим највише на свету…

Осмеха не видим често, чак ни код ђубретара, што пронађе лепу кесу, само је пажљиво пресложио и одложио за неко време…

Тачнијих људи на свету не видех овоме! Ако смо рекли у девет, ето их у девет, ни кафу не можеш попити преко неког реда…

Једино увече, када попусте конци, када напетост остане тамо, где је и била, почињу се озаривати лица и шетње започну лепше, чак сунце изађе на брзину, само да каже: „Лепо је свуда, па ево и овде…“

И ето, након петог скупог пива и мени се развуче осмех, јер заборавим каква си била, сан се навуче на очи…

Онда их склопим снажно, јер ништа није важно, него сунце моје, под њиме двоје стоје!

Нема ми твојих очију,

да ме скрозирају и скину,

у секунди једној,

да ти трнци као мени сину…

Нема те да ме кришом додирнеш,

да нам помама крене,

да љубим тебе,

да љубиш мене…

Нема те, до вечности те нема,

и нема, и даље те нема,

да поједемо ону јабуку,

од срама обојену,

по нама скројену…

Па ето, када те нема,

рећи ћу ти врло кратко:

„Изгришћу те јако свуда

И појести као слатко!“

Све до данас – гледам,

све не гледам,  жмурим,

видим те кроз прсте,

ту нам је близина…

Не морам очи ни да отворим,

да те не осетим,

да ту си,

да дишеш…

Нити се морам насмејати,

да сокове твоје испросим,

све нам је некако познато,

и очекивано и није,

све нам се некако разликује,

све сам будала већа,

све се смејем без везе,

неке нарочите,

неке неузрочне,

некако лакше него некад,

некако боље него икад…

Хајде столицу склони,

па се лепо поклони,

на колена себе нагони…

Ти доле гледај, а ја горе,

од стида, нека цигла црвени,

ја, дебела река, а ти море,

што се улива и

нестаје у теби, скраћује у мени…

Лако је теби,

јер ти сањаш затворених очију…

Ја их тешком муком склапам,

а када се то и деси,

траје само на трен и отварам их поново,

као дивља мачка у шуми када нешто шушне…

Гледам те сада поново,

у овом полусну,

полуискораку,

полупокрету,

са животом половним,

од срца одстрањеним,

од матице одбаченим…

Не пружаш руке никако,

никако да те сахватам у потпуности,

све те нешто само осећам,

све ти се надам,

све сам ресурсе потрошио,

као грана стогодишња…

Када је киша, сунце ми треба,

када је сунце, за облаке се заклањам…

Никако да застанем,

да те одгледам,

да душу заститим,

да слатко празно је после тога…

Нећеш ни да ме гурнеш са ивице,

нека паднем и не устанем.

Нећеш ни мали пољубац да даш,

духу умирућем.

Нећеш ништа,

мене нећеш,

А желиш да ти пратим стопе,

тек да знаш, да сам ту…

Нећу те више,

несанице,

ноћи,

ни сова ми не дође када си ту,

само су слике

понекад живе,

тако су дивне,

као у сну…

Замолих ову кишу да ти се јави,

својом капљицом,

да те додирне по лицу

и пренесе ти,

да, ево, добро сам,

кљуцам ове дане

као ситна зрна,

чекам сунце да изађе,

јер птице су се умириле,

све је, некако пусто

и ништа ми не мирише више, као некад,

у пробуђеном лишћу јавора…

У последња три дана,

 трипут сам дугу видео,

трипут – на тебе помислих

и трипут – тебе нема…

Већ ми се рука згрчила,

наборала и уморила,

од тешких временских прилика,

од када сам ти је пружио

само да је дотакнеш,

 да знам, да истом страном реке идемо,

са десне стране главе моје,

са леве – срца твог, студеног…

Сигнал ми је све слабији,

за молитву више речи немам,

губиш ми се са хоризонта,

исто, као сунце наранџасто…

Хладније ми је на ногама

и плашим се,

рашириће се по телу целом,

плашим се,

самог покушаја загревања,

јер, последњу ћу нит изгорети,

а тебе видети нећу,

а нит, довољна није,

да задовољи ситну  срећу,

плашим се,

и ја ћу леден постати,

на земљи нећу остати,

не могу, овакав, опстати,

морам се с’ тобом растати…

Некад

Нисам нешто нарочито, ни леп, ни паметан, ни туп…

Имала си могућност да ми очи видиш.

Оне су ти све рекле, без  гласа испуштеног…

Ако ме и нађеш неђу милионима,

ништа се не разликујем од њих,

само зацаклим мало

и ћутке ти кажем, да не чујеш:

„Зар не осећаш, колико желим да си моја?“

Твоје је, да тај глас дешифрујеш,

у познати звук конвертујеш

и пољубац повратни адаптираш

и даш…

Сад

Још увек ми, слепо,  са усана читаш?

Мислио сам, тужан,  загрљен ћу бизи…

Немуштог ли језика показујем, лоше,

као ‘тица нека, беззуба са репом…

Или те прецених,  ил‘ језика не знаш,

ил‘ не волиш, јадна, ал‘ ти мука рећи?

Тресни ме, том даском, једанпут за свагда

или ме пољуби, да не мрзнем више!

И нека сам умр‘о, у оба два пута,

услед љуте зиме ил‘ топлога лета!

С јесени сам миран, него ово доба

најгоре ме мучи кад се сетим тебе!

Заборавих ти нешто рећи о плавој боји!

Зашто, ни сам не знам да ти правилно кажем,

она је и сад ту, крај мене стоји,

ако бих другачије рекао, испало би да лажем!

Када та боја поклопи моје очи,

све ми је нешто топлије испод главе,

узаврела крв тера да срце мало више скочи,

и све ми је небитно, осим боје плаве.

А када плаво на плаво усне стисне,

Уперено, оно чудо, већ на небу стоји.

Дође ми ето, да ми грло врисне

и све се опет завршава на – плавој боји.

Када ноћ падне тамна и ништа се не види,

месец кад само растера и оплави исту,

оно чудо поново, опет се не стиди,

и слеће право код тебе, на твоју писту.

А када залети утихну и нова зора крене,

оплави се ново јутро, стидљиво од ноћи,

оплавих се и ја, сретан, од поплављене жене

и ето, поврх свега, нове добих – плаве моћи.

Олуци твоји,

узалуд су усмеравали ону кишу пролећну,

прве године твог не имања мене…

Свуда је лило, небо нам плакало,

а ти ништа не миришеш у срцу своме.

Ходаш полако и неприметно,

ћутиш данима,

жига те нешто у крстима…

Упитам се тако,

да ли и ти чујеш капи како ударају

или ти је слух отупео временом,

па чујеш само оно што хоћеш, срећна?

Ја од звукова сенку правим,

а потом се сенки насмејем…

Свака кап ми остаје на трепавици,

склизне у око,

да би након тога, још влажнија била,

на доле падала,

у уста сливала,

па некако још сланија дошла…

Ниси ти на мене никада помислила.

Ма, да јеси, ветар би ми ове свеће погасио.

Знак би ми дао,

да животом мојим, неко се игра,

да још трепери јутарња слика,

да дрхтиш ми изнад главе

и слатке речи шапућеш,

како волиш ме…

Лажеш ме…

Твоје су речи недостижне

у ћутању овом,

болне,

у ударању овом,

нечујне,

од звука металног, строгог,

сенка ми је све блеђа…

И ти, сада, иди од мене,

окрени ми, молим те, леђа,

да се никада не сетим више,

да ми за вратом не дише,

то твоје бестидно семе,

проћи ће време,

проћи ће време,

проћи ће…

Све ће то проћи

и ја, теби, нећу више доћи,

да ми се више не надаш,

на главу – не падаш,

заборавиш,

као ове капи кише,

просто – нема ме више,

и гледај стварно

– нема ме више!